Bru­tal­no pre­bi­ja­nje, mu­če­nje do iz­ne­mo­glo­sti, iži­vlja­va­nje i iz­glad­nji­va­nje sa­mo je dio sje­ća­nja du­bro­vač­kih lo­go­ra­ša na da­ne ko­je su pro­ve­li u Mo­ri­nju i Cav­ta­tu. Pre­ma svje­do­če­nju lo­go­ra­ša Ni­ko­le Šulj­ka i An­tu­na Kra­lja, u stra­vič­nom zlo­sta­vlja­nju is­ti­cao se sa­da­šnji glav­ni sep­ci­jal­ni tu­ži­lac Mi­li­vo­je Kat­nić.
„Pre­ži­vlja­va­nje pa­kla” u Cav­ta­tu i naj­bru­tal­ni­je zlo­sta­vlja­nje opi­sa­li su i lo­go­ra­ši Ri­ka­rd Ku­žin i Ivo Pri­mo­rac.
Upr­kos in­si­sti­ra­nju broj­nih me­di­ja, hr­vat­sko tu­ži­la­štvo ni­je od­go­vo­ri­lo na pi­ta­nja da li se pro­tiv Kat­ni­ća vo­di po­stu­pak za rat­ne zlo­či­ne. On se ne na­la­zi na po­tjer­ni­ca­ma ko­je na svom saj­tu ob­ja­vlju­je hr­vat­ski MUP.
Šu­ljak je u is­ka­zu pred Žu­pa­ni­skim su­dom u Du­brov­ni­ku, u ko­ji je „Dan” imao uvid, do de­ta­lja opi­sao ka­ko je mu­čen na pu­tu do lo­go­ra Mo­rinj, gdje su mu slo­mlje­na re­bra, na­kon če­ga je da­ni­ma bo­ra­vio u kon­tej­ne­ru. Mu­če­nje je tra­ja­lo sve dok Me­đu­na­rod­ni ko­mi­tet Cr­ve­nog kr­sta ni­je zah­ti­je­va­la oslo­bo­đe­nje, a Šu­ljak je su­du pre­do­čio ime „naj­ve­ćeg mu­či­te­lja”.
– Ne­za­do­volj­ni što me pu­šta­ju iz kon­tej­ne­ra, tu­kli su me ne­pre­kid­no ci­je­lim pu­tem. Ka­da sam sti­gao me­đu osta­le, ži­vio sam kao i oni: gla­dan, pr­ljav i pro­ze­bao. Na­kon raz­mje­ne, oti­šao sam kod po­ro­di­ce u Cav­tat na oku­pi­ra­no pod­ruč­je. Ta­mo me je po­seb­no mu­čio tzv. ko­man­dant mje­sta Cav­tat, ne­ki Kat­nić – is­pri­čao je Šu­ljak.
Di­rekt­ne op­tu­žbe pro­tiv Kat­ni­ća iz­nio je i An­tun Kralj, ko­ji je kao pred­sjed­nik Kri­znog sto­že­ra Cav­ta­ta uhap­šen na­kon ula­ska pri­pad­ni­ka JNA u to mje­sto. On je pred hr­vat­skim su­dom opi­sao mu­če­nje u lo­go­ru Mo­rinj. Ipak, ka­ko je ka­zao, „pra­vi pa­kao” po­čeo je na­kon raz­mje­ne i po­vrat­ka u Cav­tat, gdje je ak­tu­el­nog cr­no­gor­skog glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca opi­sao kao oso­bu ko­ja je naj­vi­še zlo­sta­vlja­la lo­go­ra­še.
– Te­ško mi je re­ći ko je bio okrut­ni­ji pre­ma me­ni i osta­lim sta­nov­ni­ci­ma Cav­ta­ta: „ko­man­da mje­sta”, voj­na po­li­ci­ja JNA, ko­sov­ci ili ru­lje ko­je su sva­ko­dnev­no do­la­zi­le, pljač­ka­le i zlo­sta­vlja­le. Pri­vo­đen (po­seb­no no­ću, kad ni­ko ne vi­di, ali če­sto i po da­nu), is­pi­ti­van, pret­hod­no „ob­ra­đen” ba­ti­na­ma, za­tva­ran u biv­šu po­li­cij­sku po­sta­ju Cav­ta­ta ho­tel „Ma­ke­do­ni­ju”, zrač­nu lu­ku is­pod kon­trol­nog tor­nja, Gru­du. JNA–čet­ni­ci, ži­ve­ći u uvje­re­nju da ra­dim za hr­vat­sku voj­sku, ogra­ni­či­li su mi kre­ta­nje i iz­la­ske iz ku­će. Osim kon­ti­nu­i­ra­nog zlo­stva­lja­nja, u pot­pu­no­sti su opljač­ka­li mo­ju ku­ću u Cav­ta­tu i nu­di­li su mi da ob­u­čem uni­for­mu JNA ka­ko mi ne bi bio „hlad­no”, či­me bi po­lju­lja­li mo­ral osta­lim sta­nov­ni­ci­ma Cav­ta­ta. Pred po­vla­če­nje čet­ni­ka, bi­lo je sve oči­ti­je da ću bi­ti ubi­jen, ta­ko da sam zad­nje da­ne pro­bo­ra­vio u sru­še­nim ku­ća­ma, pot­kr­o­vlji­ma i ga­ra­ža­ma pri­ja­te­lja. U na­stav­ku na­vo­dim ime­na ne­lju­di ko­ji su obi­lje­ži­li go­di­nu da­na po­ku­ša­ja da Cav­tat umre: Ne­nad Kur­du­li­ja- „ko­man­dant mje­sta”, puk. Pur­li­ja- ko­so­vac, Vu­ji­ca Ra­i­če­vić i Da­ko­vić, zva­ni Ra­ca i Da­ca, Pre­drag Ma­noj­lo­vić „ka­pe­tan”, Kat­nić –„ko­so­vac”, Ti­mo­šen­ko puk. (ci­vil.), Go­ran De­vim iz Tro­gi­ra- ko­so­vac, Ram­bo – ime ne­po­zna­to – na­veo je u is­ka­zu Kralj.
Ku­žin je is­pri­čao da je za­ro­bljen u ok­to­bru 1991. go­di­ne, ka­da je od­ve­den u lo­gor Mo­rinj, gdje je mu­čen za­jed­no sa svo­jim ocem. U is­ka­zu je na­veo i da je na­kon upa­da u Cav­tat, gdje je Kat­nić bio po­znat kao „ko­man­dant mje­sta”, pre­bi­jan pet sa­ti bez pre­stan­ka. Na­kon ba­ti­na­nja na­kon ko­jeg ga, ka­ko je tvr­dio, ni otac ni­je pre­po­znao, od­ve­de­ni su u pol­ci­ju u Cav­ta­tu, a po­tom su od­ve­de­ni na ne­po­zna­to mje­sto.
– Kad se ma­ri­ca za­u­sta­vi­la, iz­vo­di­li su nas jed­nog po jed­nog ta­ko što su si­mu­li­ra­li kla­nje i ubi­ja­nje onih ko­ji su iza­šli iz auta. Bu­du­ći da je otac iza­šao pri­je me­ne, bio sam si­gu­ran da su ga ubi­li, pa sam se i sam po­mi­rio sa sud­bi­nom. Nji­ma je sve to bi­lo smi­je­šno i voj­ni­ci su se oči­to do­bro za­ba­vlja­li – is­pri­čao je Ku­žin.
Pri­mo­rac je svje­do­čio da je ta­ko­đe za­ro­bljen u Cav­ta­tu, tvr­de­ći da ih je u lo­go­ru u Mo­ri­nju bi­lo oko 135 i da su pre­bi­ja­ni i mu­če­ni. Na sa­slu­ša­nju im je pri­je­će­no da će bi­ti ubi­je­ni uko­li­ko ne bu­du go­vo­ri­li isti­nu.M.V.P.


Otac i sin na­iz­mje­nič­no pre­bi­ja­ni

Ku­žin je na­veo i da su on i nje­nov otac pr­vih da­na pre­bi­ja­ni po tri pu­ta dnev­no. Kao po­seb­no stre­sna opi­sao je is­pi­ti­va­nja.
– Mo­ra­li smo pri­zna­ti ne­što za šta ni­kad ni­sam čuo, a sve gle­da­ju­ći ka­ko mi tu­ku oca. Obrat­no je bi­lo kad je on pri­zna­vao, tu­kli su me­ne, a nje­ga su tje­ra­li da ka­že da smo or­ga­ni­zo­va­li „usta­ški ot­por” u Cav­ta­tu. Ne­sno­sne tor­tu­re tra­ja­le su do sa­mog iz­la­ska, a u me­đu­vre­me­nu sam se­dam da­na bo­ra­vio u sa­mi­ci jer im, po nji­ho­vim ri­je­či­ma, ni­sam že­lio ne­što pri­zna­ti – ka­zao je Ku­žin.


Ma­lo hra­ne za 100 za­ro­blje­ni­ka

Pri­mo­rac je ka­zao da su ih pri­pad­ni­ci JNA tje­ra­li da pje­va­ju čet­nič­ke pje­sme i da su ih iz­glad­nji­va­li.
– Spa­va­li smo na po­du, a ja uz kan­tu za mo­kre­nje. Pi­li smo vo­du iz gu­me­nog mi­je­ha. Za obrok bi­smo do­bi­li ne­što ma­lo, i to ta­ko da smo ima­li de­set ka­ši­ka na nas vi­še od sto­ti­nu, pa smo je­li pre­no­se­ći ka­ši­ku iz ru­ke u ru­ku. Ko­li­ko se sve­ga tu do­ga­đa­lo ne­mo­gu­će je na­pi­sa­ti – na­veo je Pri­mo­rac.